Reportaža: Prisika između međe i granice

Subota, 20 Rujan 2008 12:18

IN rukopis - Reportaže

Još od turski i mletački vrimena malo polje znakovita imena Prisika, između Imotske i Livanjske krajine, u sedlu dinarski planina podnu današnjeg graničnog prilaza Kamensko, od davnina su uživale Brekale, što čine i danas. Rujan je misec, godina 2008., suša kakvu ne panti ni stara Prisičanka Ivuša, a što mišćane ne brine jer niko više ne drži stoku, ne sadi kumpir, ne sije žito, za umit se i za zalit vrtle okićene u bavarskom stilu, odnedavna koriste vodovod iz Bosne, pa mišćani kažu: "Trošimo uvoznu vodu i struju, a telefon je rvacki, razumimo ga". Boškinu čatrnju, nekad izvor života, mišćani čuvaju iz zahvalnosti što jin je dugo gasila žeđ. 

O imenu Prisika mi tumači Garan, pršutar koji zna cilu povist mista.

Pošto su u mistu samo Brekale, mišćani su se radi raspoznavanja nazivali po starini, većinon po baban, starin majkama koje su bile u svin ovdašnjin selima stupovi obitelji, dok bi muški lomili leđa po svitu za zaradon.

Prisiku uživaju obitelji: Garini, Bućini, Ivušini, Stanini, Galušini, Kusini, Ambrušini, neki su završetke imena privrnili na „ići" ko Stanići, Kusići...  Došle ili rore u Prisiki su obitelj Žaja (Mandini) i Bote.

U selu san najprije trevijo Nediljka i Anku Brekalo kako side za tolon od drveni coka podno rastove šume. Nedaleko na ledini dobroćudno miruje gumeni tranpulin. Nisan moga ne upitat.

- Ko od vas dvoje skače na tranpulinu, jer ne vidin dice u blizini?
- Minjamo se, ona skače do podne, ja popodne. Došli  ste u nevakat, mišćani dolaze vikendon.
Ovo je vikend naselje.
- Kako ste vi tu, a nije vikend, radite li i di?
- Mi smo u Njemačkoj u Minhenu. Žena radi, a ja odmaran.
- Je li to po zasluzi ili po godinan?
- I to i to!

U ladovini između obnovljeni kuća dočeka me Slavko Ljubica Brekalo sa dvoje unučadi. Slavko radi u njemačkoj, a obitelj je u Zagrebu. U selo dođu samo na litovanje jer je zgodnije zimovati u gradu. Do nji na zidiću sidi baba Ivuša, Iva Brekalo.

- Sićaš se, baba Ivuša, kako je bilo u mladosti?
- Pitaj se moje Lubice, ona ti svašta znade!
- Dobro je to što fališ Lubicu, nego oću čut čega se ti sićaš. Je li bilo bolje prije nego danas?
- Uvik, od kad je svita i čovika, nikomu je bila Amerika, a nikomu čemerika. Čuvalo se krave i ovce, muzlo, kopalo njive, sadilo kumpire, želo žito, nosilo drva iz šume...
- Udala si se u svoje selo. Jesu te namirili momku ili te momak izgonja na ledini kod ovaca?
- Za momka kome namiraju curu ima jedna stara pisma:

                                Mora momku nika mana biti

                                kad mu drugi curu iđe zamiriti.

Ima ti i ona, kad se cura neće udat za momka jer ima stari šporet u kući. To staru mater zovu šporet, jer dimi i kolje nevistu za oči. Kad se cura i uda u takvu kuću, od muke zapiva:

                                 Ja ću svoju svekrvu darivat

                                s četri čavla, pa ću je potkivat.

Nije bilo kreveta! Mladencima bi spleli postelju od pruća ko lisu i drž' ne daj, obnoć bi se to od skakanja raspalo, a u jutro kudgod koji mili moji, po ćošan!

Sa ću van kazat kako će te skuvat pušaricu.

Pušarica
Stavi se kuvat po ukusu posoljena voda, kad voda počne vrit stavi se malo ulja, u sve to se polako nadosiplje bilo domaće šenično brašno uz stalno mišanje mišačon ili drvenon kuvačon, kuva se i miša da ne zagori sve dok ne zagusti. More se ist vruće i ladno, bez stra da će ti zapet u grlo.

Od Ivuše me odvede sin joj Garan, Marko Brekalo, po sri sela ispri hrasta kusonje kojega misli posić zato što rađa puno žira, a mišćani neće da goje gudine. Iza kusonje uzdigla se sušara za sušenje pršuta i slanine (pancete). Firma se zove „Meso Prisika", vlasništvo Garana. Pršuta ko u priči, a mirluva za tri sela. Suvin meson mirluši i lisa i kuća, a kako bi tek mirlušalo prokužinjano sa zeljon i šakon koromača. Na tu pomisa odma mi se pije crno vino.

- Evo, neka govore kako se ne more živit na selu... reče Garan onako ispo glasa, al ponosno.
- Žena i dica su ti u Splitu, dođu samo za vikend - priupitivan ga ko da nije moj posa, ali on ne obadava već nastavi.

- Prisika je od vrimena Turaka i Mletaka dobila ime po prisicanju prirodni i državni granica i putova između planina Tušnice i Cincara. Ovde je jedini prirodni prosik kroz dinarsko gorje u unutrašnjost i to na 750 mnv. Sa drugu stranu polja je Kamensko, veliki granični prilaz, a ovde ispri Prisike je mali prilaz. Brekale su došle iz Crni Lokava od Širokog Briga u Aržano, prid Turcima za Požarevačkog mira. Undašnja mletačka vlast im nije tila dat zemlju, zato je poglavar Brekalove obitelji otiša u Tursku priko međe iznad Aržana i zamirijo ovo malo polje. Sa turskin undašnjin begon se pogodi i polje otkupi sa bravan i kravan. Većina ih priđe u Prisiku, neki ostadoše do danas u Aržanu. Turčin dugo nije prižalio među koja je ostala iza sela pa se dugo naganjalo sabljon i čakijon oko Prisike. U ta vrimena Turcima je stra u kosti utrava Andrija Brekalo, visok dva i deset. On je moga pojist cilo lešo kuvano janje. U ratu protiv Turaka su mu pomagali i hrabri Aržančani. Glas dođe do bega, pa Andriju na megdan zazove.

Neću van pisat što Garan pripovida o junaku, ali ću van to opivat junački uz gusle kako se pivalo o junaštvo zimi u imockin selima uz komin i punu bukaru vina.

{sidebar id=4}NARODNI JUNAK ANDRIJA BREKALO
U Aržanu selu krševitu,
biše čovik najjači na svitu,
Andrija Brekalo ga zovaše,
on zacrta Turčinu međaše.
Za Prisiku bijo bojak ljuti,
koju ćaća od Turčina kupi.
Turaka je dosta posikao
dok na svoju zemlju nije stao.
Kad ču Turčin priče o Andriji,
dade zulum slugan u avliji.
On uputi desetak momaka,
sve po redu ponosni junaka,
u Prisiku od kamena živa,
nek dovedu aržanskoga diva.
Nek prid sviton i za bila dana
sa Turčinon odmiri megdana.
Niko ne smi njemu na put stati,
nit mu smide vlas sa glave pasti.
Oće ture uvirit očiju,
sagledavši tu ljudsku maziju.
Kad Andrija kreni do Turčina,
isprati ga sva brižna rodbina.
U po dana dođe prid čadore,
di ga Turčin na sidnje zove,
nek podili s njma sahat hlada,
kraj megdana ispod Livna grada.
Andrija ji pogleda na zemlji
kako side noga prikriženi.
Kliknu junak što mu grlo dade,
nek beg znade s kin posla imade.
Neću sidit prikriženi noga
dok je mene i dragog mi Boga.
Itro skoči za prvu gomilu
i odvali ko od brda stinu.
Sto pedeset kila priča zbori,
donese je, side i odmori.
Popodne je megdan se vodio,
Turčinu je rebra polomio.
Prid noć se je uputio lako
u Prisiku selo onejako.
Di živijo tu je megdan bijo
doklen nije glavu izgubijo.
Sad odmara tilo od junaka
u Prisiki zemljica mu laka.
Na Livanjskom polju osta stina,
i danas je zovu Andrijina.

(Augustin AGO Kujundžić)

 

Junacima povist, a ja odo u sadašnjost do mlade obitelji hrvatskog branitelja Ilije Brekala, žene mu Tamare, divojački Odak iz Prološca, i njijove troje dice. Svi su tvrdo odlučili ostat živit na didovini, složni u tome kako je u selu dobro.

- Ceste su dobre, lako je doć u Imotski, na more, u Split, a ovde je mir, priroda i sve što nan triba. Mišćani dođu vikendon, misle se o selu, održavaju ga. Selo živi.

Pripovida Tamara, vodi dicu i pokaziva Boškovu čatrnju, sve kuće u selu, kapelu i nogometno igralište sa umitnon travon. Ako potraje suša, mišćani bi mogli stavit umitnu travu po cilomu polju, pa nek se zeleni. Nera, starija Ilijina ćer, se ljuti na prološku rodbinu što je nisu zvali na ženski malonogometni turnir u Proložac. Tvrdi da bolje barata lopton od Asanovića. 

Zvoni večernjicu zvono sa kapelice Gospe Ozdravlja koja svake godine na dan slavlja okupi Prisičane. U mistu se okupi oko četristo oni koje veže stari dom i komin. Na ta dan u mistu je službeni jezik njemački, jerbo skoro svi mišćani rade i žive u Njemačkoj, u Minhenu.

Zvonarica Matija nema sat, ali u minutu zna kad triba zvonit. Mišćani po njenom zvonjenju navijaju sat. Mišćani se ne pitaju kome zvono zvoni, važno je da zvoni.

Ispri jedne od kuća na cesti side Ante Brekalo Garin, negdašnji misni gostijoničar, i Petar Žaja koji ode čin smo započeli razgovor.

- Šta će ti, Ante, bila traverca oko pasa, ali još radi gostjona „Kod Gare"?

- Ne radi gostjona, ali radin ja i nosin travercu da se ne zabrljan, navika san bit čist. Moja obitelj se i sad bavi ugostiteljstvom u Njemačkoj. Za Tite je teško bilo ovde držat gostjonu, kožu bi zderali s nas, zato smo otišli u Njemačku. U gostjoni na zidu visili su Tito i raspelo, jedno do drugoga, Tito zato što je to zakon tijo, a raspelo što san ja tijo. Dođe inspekcija i milicija pa kažu da to dvoje ne more skupa na zid, a ja ću njima na to: „Kad ne mogu skupa, vi svoga nosite, moj neka stoji di stoji."

Pade mi na pamet izreka o Šiški i Prisiki, a gostjoničar ko da je čujo šta mislin, nastavi:

- Prvu gostjonu u mistu otvorijo je Šiško iz Vinice, u nju uložijo cilo imanje, posa nije iša, pojilo se i popilo što je u gostjoni bilo, Šiško propade i sve izgubi! Nadaleko se čulo o Šiškinoj propasti, od mora do Sarajeva osta poznata izreka: „Proša san ko Šiško na Prisiki".  Mi smo kasnije otvorili gostjonu, dva autobusa bi svaki dan stajala, spremali smo domaću hranu, od domaćeg mesa. Kliko je bilo čeljadi u mistu, pedeset puta toliko je bilo živine. Ja san šezdeseti godina za struju priključit da trista ovaca. Najslađa je koštradina i kiseli kupus. Na ledini iza kuće igralo na buće, po trideset kubija odjednon! Pilo se dobro vino!

- Šta je kubijač

- To je kad igraju troje protiv troje na buće ili četvero protiv četvero u dvi dobivene partije i tako trideset kubija odjednon, niz ledinu, uz ledinu. Po trista litara se vina pilo!
- Oklen vino? Nema loze, sama grabovina i dubovina od brda do brda.
- Iz Brela i sa Kostanja...
- A imotsko vino?
- Sa ću te ništa pitat. Znaš ti kad jedino voda iđe uzbrdo?
- Kad je hidrofon goni.
- Ništa ti ne znaš! Voda iđe uzbrdo kad Imoćani dogone vino na Prisiku!
- E, sad san se uvridijo, iđen dalje! Zbogon!         

U Zaseoku Prisika u Aržanu iza Drugog svickog rata živilo je 150 čeljadi, a sad ji stalno živi samo 15. Mišćani su raseljeni po svitu, ali brižno održavaju misto i redovito dolaze u svoje domove za vikende i blagdane. Mišćane najviše smeta što su hrvatske vlasti stavile tablu državne granice na tursku među između Prisike i Aržana, ko da priznaju tursko-mletačku granicu koju su svojin punin pravon davno primistili divendidi Brekala na sjevernu stranu sela, di je sada mali granični prilaz.

Augustin AGO Kujundžić